SRB-BIH-HR

Što je manja sredina, korupcija je prihvaćeniji način života

ilustracija

U velikim sistemima i na višim nivoima neka pravila ipak se nastoje ispoštovati, dok se u manjim sredinama ni ta pravila ne poštuju, kažu analitičari.

Na konstataciju da je korupcija ogroman, ako ne i najveći problem, da je rak-rana društva i najgora pošast, u Hrvatskoj jedva da iko više i podigne obrvu. Misle ljudi, i nažalost ispravno misle, da je to već uvrežen način života koji je gotovo nemoguće iskoreniti, piše Al Jazeera Balkans.

Od sitnih mita poput davanja kafe, konjaka i koverti s novcem lekaru ili kakvom lokalnom načelniku, pa do korupcije na najvišim političkim i upravljačkim nivoima, gde se vrti ogroman novac, zapravo se ništa novo ne događa.

Na nižim nivoima korupcija je podložna zavetu ćutanja, dok na višim istražni i sudski procesi uhvaćenim “krupnim ribama” traju u beskraj, pa javnost za njih gubi interes koji je bio izoštren kada su ove spektakularno hvatali i privodili.

Političarima se posebno gleda kroz prste

Istraživanje Transparency International-a, provedeno pred kraj prošle godine, kazuje da je Hrvatska pri samom vrhu po korupciji među članicama Europske unije. Istraživanje je zapravo bilo o percepciji korupcije među građanima. Dok na uređenom severu, u Danskoj i Finskoj recimo, tek petina stanovnika tvrdi da i tamo ima mita i korupcije, na uvek živahnom jugu situacija je drastično drugačija.

Više od 85 odsto građana Bugarske, Hrvatske, Kipra, Italije, Portugala i Španije smatra da je u njihovim zemljama korupcija ogroman problem. Upravo to najviše začuđuje, ne prisustvo korupcije, nego visoki procenat građana koji to prisustvo vide i smatraju ga lošim.

A začuđuje jer često svedočimo da su građani podjednako spremni da uoče korupciju kao veliki problem, ali i da progledaju kroz prste mnogima koji su u njoj uhvaćeni. Naročito političarima.

U Hrvatskoj je niz primera u kojima su građani, u jednako visokom procentu u kojem detektuju korupciju kao društveni problem, na lokalnim izborima u svojim sredinama glasali za političare koji su na leđima nosili teret teških optužnica, neki čak i presuda pa i odsluženih kazni.

Bivši gradonačelnik Varaždina Ivan Čehok na izborima 2017. godine ponovo je bio izabran na tu funkciju iako mu se u to vreme sudilo za zloupotrebe položaja kojima je znatno oštetio gradski budžet. Bivši gradonačelnik Vukovara Željko Sabo bio je 2014. godine uslovno osuđen na godinu i dva meseca zatvora jer je, prema optužnici, pokušao potkupiti jednu gradsku većnicu. Odležao je u zatvoru sedam meseci, ali poslije je rehabilitovan i proletos je na lokalnim izborima usprkos tome ostvario dobar rezultat.

Najviše se u tom smislu govorilo o danas pokojnom gradonačelniku Zagreba Milanu Bandiću koji je na onaj svet otišao ostavivši za sobom čak 13 optužnica i nekoliko započetih sudskih postupaka. Priličan je to naramak afera koje su ga pratile tekom svih šest gradonačelničkih mandata, ali niti jedna mu nije naškodila da ponovo bude biran i izabran. Kada bi ga njegovi birači javno branili, obično su posezali za notornom frazom: “Ako je krao, i drugima je dao”.

„Ljudi zaključuju da je korupcija neminovna“

Primera ima još mnogo, ali poslednji u nizu itekako je zanimljiv. Nedavno je, naime, uhapšen pa nakon ispitivanja i priznavanja kaznenog dela na slobodu pušten župan Međimurske županije Matija Posavec.

Osumnjičen je jer je primio 10.000 kuna (1.330 evra) da prijatelja (p)ostavi na nekoj lokalnoj dužnosti, te zbog pogodovanja pri zapošljavanju dve službenice. Budući da je odmah priznao ono što mu stavljaju na teret, pušten je da se brani sa slobode te je odmah i podneo ostavku na mesto župana. Tu je dužnost izgleda dobro obavljao jer mu građani te severne hrvatske regije nisu zamerili što se “prodao” za tako sitan novac.