Bivši ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović kaže da je izveštaj predsednika Srbije Aleksandra Vučića o pregovorima sa Prištinom, koji je podneo Skupštini Srbije, pokazao da on ne zna šta je kompromisno rešenje i da u stvari nema rešenja za Kosovo. Ukazuje da je u izveštaju svega bilo, ali najmanje o pregovorima. “Nismo mogli da čujemo šta su srpski zahtevi, šta su naše crvene linije, dokle smo stigli u pregovorima… Čuli smo da su svi drugi krivi sem njega, ništa novo nismo mogli da čujemo, i sve je to bilo u nekim frazama”, ocenjuje Bogdanović.

Urednica portala Kossev Tatjana Lazarević ocenjuje da je Vučićev govor bio „višeslojan školski primer idealnog govora za selektivnog slušaoca, kakav je prosečan konzument vesti u Srbiji i u regionu, u šta, nažalost, spadaju i intelektualci“.

„Ako se učitava samo jedan sloj onoga što je kazao, nikako ne informiše javnost, već je dezinformiše i navodi slušaoca na pogrešan trag. Njegove poruke je jako važno razumeti kroz tu dvojslojnost, on ima poruke za ciljane javnosti, istovremeno ih saopštava svojim biračima, međunarednim partnerima, opoziciji. Njegove poruke treba vrlo pažljivo prevesti i razumeti ih kao celokupnu poruku… Njegov svaki govor je uspešan, nekada više, nekada manje, on ne priča tek tako, već vrlo precizno poručuje, osim što ima veoma veliku medijsku pismenost, on je za svaki svoj govor i pripremljen“, kaže Lazarević u Novom danu na TV N1.

Komentarišući Vučićevu izjavu da je jedino rešenje u pregovorima sa Prištinom kompromisno, ali da ne zna šta je kompromis, Bogdanović smatra da ako „glavni pregovarač, koji pregovara u prethodnih devet godina i niko ne zna šta je ispregovarao, i sam prizna da ne zna šta je kompromis, onda se običan građanin pita čemu pregovori“.

„Mi treba da znamo šta treba da bude interes Srbije u tim pregovorima, šta su crvene linije… Crvene linije treba da budu, sem nepriznavanja Kosova, da Kosovo ne sme da bude članica UN, da Kosovo ne bude unitarno – da Srbi ne smeju da imaju nikakva prava, ali bojim se da je to sad sve kasno, jer Briselski sporazum je mnogo toga poništio“, ukazuje Bogdanović.

Podseća da je Briselskim sporazumom Kosovo dobilo pozivni broj, regulisana su pitanja iz energetike, a nije formirana Zajednica srpskih opština na šta se obavezala prištinska strana.

„Kad potpišete dokument da prihvatate sve to, a sa druge strane ne dobijate ništa – vrlo je teško u ovom trenutku staviti da to budu crvene linije“, navodi Bogdanović.

On smatra da je Ahtisarijev plan, kada se pogleda sa ove distance, „bio dobar, samo nije dobar u onom delu gde se traži nezavisnost Kosova, jer takva zaštita kroz Ustav i zakone Kosova za srpsku zajednicu, retko gde postoji u svetu, budimo realni, samo što se to na terenu ne sprovodi i nije implementirano na adekvatan način“.

„Tehnički pregovori koji su počeli 2011. su išli u tom pravcu, da to što piše u Ahtisarijevom planu, sem nezavisnosti Kosova, bude implementirano u korist srpske zajednice, pre svega kada se radi na zašiti kulturno-istorijskih spomenika, slobodi kretanja, poštovanja ljudskih i manjinskih prava. U tom pravcu treba da se ide, i velika je greška što su 2012. godine sa tehničkog nivoa pregovori podignuti na politički nivo i počelo je odmah da se priča o statusu Kosova, a nismo rešili one goruće probleme sa kojima se Srbi svakodnevno susreću na terenu“, ističe Bogdanović.

Zamrznuti konflikt najmanje koristi Srbima na Kosovu

A komentarišući Vučićevu izjavu da se plaši zamrznutog konflikta, Bogdanović poručuje da je protiv zamrznutog konflikta i dodaje da on najmanje koristi Srbima na Kosovu, „dokle god bude zamrznut konflikt biće nas sve manje“.

„Ako smo potpisali Briselski sporazum, dogovorili ZSO, ne vidim razlog zašto se i dalje pregovara o tim temama, moramo ići dalje. Čemu idemo dalje u pregovore, ako ono što je osnovno i najviše neophodno srpskoj zajednici nije implementirano“, kaže Bogdanović.

Lazarević ukazuje da je reč „zamrznut konflikt“ postala „stereotipija u prethodnih 20 godina“.

„Nikome od Srba nije u interesu nikakav konflikt, pa ni zamrznut, i oni svoj život u poslednjih 20 godina ne vide kao nikakav zamrznuti konflikt. Ovde se život veoma dinamično odvija, uz teškoće, one su postojale i tokom rata i pre rata i vekovima unazad. Deo tog kosovskog mita jeste na strašnom mestu postojati, ne nužno uvek u ratu, ali pristajati na teške uslove života. Nisam videla Srbe koji banalizuju, pojednostavljuju svoj život na Kosovu kroz priču o zamrznutom konfliktu“, ističe Lazarević.