Povlačenjem američkih snaga iz Avganistana i uspostavljanjem bezbednosnog pakta za zonu Indo-Pacifika sa Australijom i Ujedinjenim Kraljevstvom američki predsednik Džozef Bajden je u najmanju ruku pripremio teren da se usredsredi na svoj veliki spoljnopolitički izazov – sistematsko rivalstvo s Kinom, piše u analizi Gardijana.

Ipak, pitanje koje se sada postavlja jeste koliko brzo bi to rivalstvo moglo da eskalira, naročito kada je reč o Tajvanu.

Kineski nacionalni mediji definitivno povlačenje SAD iz Avganistana predstavljaju kroz prizmu pretenzija Pekinga prema Tajvanu. Kineski Global tajms je, piše Gardijan, prognozirao da primer Avganistana pokazuje da bi u slučaju rata u Tajvanskom moreuzu Tajvan „bio poražen za nekoliko sati i američka vojska ne bi pritekla u pomoć“. SAD su, kako se dodaje, pokazale da „nemaju stomak za borbu“.

U analizi britanskog lista se navodi da je američka politika već četrdeset godina strateški neodređena, te da pitanje šta bi SAD možda mogle da preduzmu u slučaju napada ostaje bez odgovora. Analitičari već decenijama predviđaju sukob s Kinom, a Žan Pjer Kabestan, stručnjak za kinesku politiku s Baptističkog univerziteta u Hong Kongu, koji već dvadeset godina piše o potencijalnom napadu na Tajvan, sada upozorava da je možda došlo do prekretnice.

„Projekat Kine je svakim danom sve očigledniji – želi da postane vodeća sila sveta, te da zbaci Vašington s pijedestala, dominira u istočnoj Aziji i tako istisne Ameriku iz zapadnog Pacifika. Kineska Narodna oslobodilačka vojska (PLA) se svakog dana malo-pomalo priprema za oružani sukob s Tajvanom“, smatra Kabestan, piše Gardijan.

Glavni spoljnopolitički savetnik kineskog predsednika Sija Đinpinga Jang Đieči je u junu pozvao telefonom državnog sekretara SAD Entonija Blinkena i rekao mu da „se pitanje Tajvana tiče suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kine i uključuje suštinske kineske interese. Na svetu posoji samo jedna Kina i Tajvan je njen neotuđivi deo“. Poslednjih meseci su intenzivirani upadi kineskih avona u tajvanski vazdušni prostor odbrane.

Blinken je prošle nedelje ponovio posvećenost SAD pružanju pomoći za odbranu Tajvana. On je poručio da bi „svako ko pokuša silom da promeni postojeći status kvo napravio ozbiljnu grešku“.

I sam Tajvan je počeo da ulaže veće napore u domenu odbrane, te će u narednih pet godina potrošiti dodatnih 8,7 milijardi dolara na jačanje odbrambenih kapaciteta, uključujući nabavku novih raketa. Taner Grir, stručnjak za pitanja Tajvana, kaže da je to neophodno jer je tajvanska vojna komanda izolovana i zastarela, te da ukoliko Tajvan ne mobiliše društvo, SAD ne mogu da pruže garancije za odbranu. Međutim, Bela kuća bi imala problema sa domaćom javnošću, s obzirom da rezultati ankete koju je sproveo Čikaški savet u avgustu pokazuju da je samo 46 odsto ispitanika favorizovalo eksplicitnu posvećenost Tajvanu u slučaju napada Kine, mada je 69 odsto izrazilo podršku da SAD priznaju Tajvan.

Ključna debata se zapravo vodi oko toga koje su namere Kine, koji su njeni vremenski okviri i koliko je rešena da učvrsti svoje pretenzije, uključujući ka Tajvanu.

U krugovima američke vlade rastu zabrinutosti u vezi s namerama Kine. Teza koju je zastupao Barak Obama da SAD mogu da koriste svoju moć da usmere Kinu ka boljem ponašanju gubi na snazi. Raš Doši, direktor za pitanja Kine u Savetu za nacionalnu bezbednost u Bajdenovoj administraciji koji je pre stupanja na funkciju napisao analizu „Velika strategija Kine da zameni američki poredak“, prepoznao je tri strategije, pri čemu su sve zasnovane na pretpostavci pretnje od SAD.

Prvih dvadeset godina od okončanja Hladnog rata, raspada Sovjetskog Saveza, Zalivskog rata i protesta na Trgu Tjenanmen bili su posvećeni slabljenju izvora američke moći, tvrdi Doši.

Uveren u manjkavost američkog modela, Peking se potom nakon finansijskog kraha 2008. okrenuo uspostavljanju temelja za kineski poredak u Aziji, što je, kako je naveo Doši, najbolje predstavio tadašnji predsednik Hu Đintao na 11. ambasadorskoj konferenciji Kine 2009. Hu je tada saopštio da je „došlo do velike promene u ravnoteži međunarodnih snaga“ i da Kina sada mora „efikasno da postigne nešto“.

Kina je umesto u rakete počela da investira u nosače aviona i da militarizuje ostrva u Južnom kineskom moru. Na političkom nivou je fokus preusmerila sa učestvovanja u međunarodnim organizacijama s ciljem da umanjuje uticaj SAD na pokretanje inicijativa kao što je Azijska banka za investicije u infrastrukturi i „Pojas i put“.

Treća aktuelna faza je predstavljena kao „velika promena kakva nije viđena u poslednjih sto godina“, koja se, smatra Doši, poklopila sa izborom Donalda Trampa za predsednika SAD i Bregzitom 2016. godine, što simbolizuje razdor u zapadnoj političkoj mašineriji. Globalni poredak se još jednom našao na kocki zbog geopolitičkih i tehnoloških promena bez presedana.

Prema Došiju, ta strategija je zahtevala da Kina projektuje novo rukovodstvo i unapredi svoje norme u institucijama kao što su UN, te da od kineske vojske napravi ekspedicijsku snagu svetske klase koja ima baze širom sveta i da učvrsti svoj položaj u centru globalnog lanca snabdevanja.

„Kina već može da posmatra svet na ravnopravnom nivou“, rekao je Si nedavno u Pekingu, što su kineski mediji pretežno predstavili kao objavu kineskog predsednika da Kina više ne smatra SAD superiornom silom.